Da li i vama jutro počinje uz prepoznatljiv ukus i miris turske kafe? Teško da se može zamisliti redovan radni dan u Srbiji bez ispijanja ovog napitka koji nam održava koncentraciju na zavidnom nivou. A kada ste u žurbi, a morate nešto da pojedete, onako što bi se reklo s’ nogu, da li svratite do najbliže pekare na burek? Jedino što kod nas možete probati i burek sa eurokremom, što ne biste nikako mogli u Turskoj, pošto oni sve bureke koji nisu sa mesom nazivaju pitama.
Gastronomska struktura srpske i turske kuhinje je prilično slična, što je normalno s’ obzirom na to da smo živeli zajedno nekoliko vekova. U Turskoj možete da probate specijalitet koji se zove sogan dolma, a mi taj specijalitet nazivamo sarma. Mada postoje male razlike u samom načinu pravljenja (u Turskoj se ne stavlja svinjsko meso nego goveđe), ukus i miris većine zajedničkih specijaliteta je vrlo sličan.
Za sladokusce koji vole da obilaze poslastičarnice, verovatno neće biti čudno kada kažemo da smo uglavnom jeli slatkiše turskog porekla. Baklava, tufahija, tulumba,…. sve su to poslastice koje nam je Turska ostavila u nasleđe.
Ako vam je od priče o hrani krenula voda na usta, promenićemo temu da ne biste posle rekli da nam se sve svodi na jelo. Da li ste ikada izašli iz svoje AVLIJE i prešli preko neke ĆUPRIJE, a zatim otišli u PAZAR da kupite ĆILIM? Upravo u ovom pitanju nalaze se najmanje četiri reči koje vuku koren iz turskog jezika – takozvani turcizmi. Danas je više od 3000 turcizama koje koristimo u svakodnevnom govoru, a pre samo 50 godina, bilo je više od 8000 reči turskog porekla koje su vremenom prestale da se koriste. Ako odete u Istanbul i izoštrite sluh, shvatićete da veliki broj reči razumete. Pazite na ponašanje i nemojte upadati u KAVGU i biti HAJDUK na nekom od DERNEKA, u ovom prelepom gradu na raskrsnici istoka i zapada. Ipak smo mi KOMŠIJE koje treba da negujemo zajedničku tradiciju i poštujemo jedni druge.
Srbija je zemlja bogate istorije. Putujući po njoj pronaći ćete ostatke drevnih civilizacija kao što su tragovi Rimskog carstva, starčevačke i vinčanske kulture, ali najveći uticaj na našu arhikteturu imali su Vizantijsko carstvo i Otomanska imperija. Upravo ove dve velike istorijske imperije imaju nešto zajedničko – prestonicu Istanbul, nekada Konstantinopolj. Do dolaska Osmanskog carstva na Balkan, Srbija je smatrana vizantijskom, odnosno romejskom zemljom. To možete videti gledajući naše manastire iz perioda Nemanjića. Korišćenje sige i cigle u izgradnji hramova sa oštrim ivicama, uvek simetrično osmišljene kupole, odlika su nasleđa arhikteture Romejskog carstva. Ali ako zavirite u male varoši koje su i danas žive, kao što je Tešnjar u Valjevu ili stara čaršija u Nišu, pronaći ćete ostatke turske arhikteture. Ni to nije tako jednostavno za objasniti. Turska nije samo jedan stil. Turska se menjala vremenom a samim tim je donosila i različite stilove na našu teritoriju.
Treba razlikovati nekoliko turskih stilova koji su oblikovali ulice naših gradova. Prepoznatljiv je pre svega brusanski stil (po gradu Bursi), koji ćete najčešće videti u Skoplju – primer je Ishakbegova džamija iz 1438. godine. Kako je vreme prolazilo, a Otomansko carstvo se pomeralo prema severu, tako u Prištini možete videti džamiju sultana Mehmeda Fatiha koja je odlika ranocarigradskog stila. A zatim dolazimo do stila koji ćete najčešće videti po varošima u Srbiji a to je klasični stil, koji predstavlja sve ono što je na našim prostorima pravljeno u periodu od 16. do 19. veka.
To su prepoznatljive ulice sa kaldrmom, belim fasadama, ašik prozorima koje nam odaju utisak kao da smo zakoračili u neka davna vremena kada se pazilo da svaka građevina liči na ostale koje se nalaze u njenoj okolini.
Kao što vidite, Srbija i Turska su povezane mnogo više nego što se to čini na prvi pogled. Burna istorija treba da ostane iza nas, uz veliko poštovanje za sve junake koji su živeli u tom vremenu. Nama danas preostaje samo da negujemo zaostavštinu iz prošlosti i uživamo u onome šta su nam preci ostavili kao kulturno nasleđe bez koga mi ne bismo bili ono što danas jesmo.
