KAKO JE SVETI SAVA SPASAO BRATSTVO MANASTIRA KARAKAL?

Osnivanje Hilandara vrlo je važan poduhvat za srpsku istoriju. Sveti Sava imao je veliki uticaj na izgradnju jednog od najznačajnijih pravoslavnih zdanja danas.

Izgleda da je Sava imao unutrašnju pokretnu silu da gradi. Tu osobinu je nasledio od oca. Prilikom izvođenja radova on nije samo davao uputstva i vodio nadzor, već je i lično radio kao običan radnik. Pored svega ovoga on je obavljao svoje svakodnevne dužnosti u crkvi, kuhinji i Fandariku. Vozio je čamce sa tovarom, lovio ribu, pekao hleb, radio u polju i vinogradima, brao masline i smokve, sekao drva, putovao kao kurir do Prota i u druge manastire, čitao na bogosluženjima i pevao u horu. On je uvek bio spreman da svakome pomogne. Bio je uvek nasmejan, nikad umoran, nikada se nije žalio na umor. Kao što je bio najomiljeniji princ na dvoru svoga oca, tako je postao i najvoljeniji monah u Vatopedu.

Sveti Sava otkupio dug

Kada je Sveti Sava podizao posnicu u Kareji dogodilo se da su razbojnici uspeli da prodru u manastir Karakal tokom noći i da zarobe čitavo karakalsko bratstvo. Po običaju iz tog vremena razbojnici su čitavo bratstvo i praktično svu njihovu imovinu prodali onome ko je imao novac. To nije vrsta klasičnog ropstva, ali su u tom slučaju oni bi bili ljudi drugoga reda, mogli su da ostanu monasi u manastiru Lavri pošto je ona dala novac razbojnicima, ali pretila je opaanost da oni preuzmu ceo manastir.

Sveti Sava je ceo dug otplatio Lavri i na taj način postao ktitor manastira po drugi put. O manastiru Karakal i o tome kako je Sveti Sava spasao bratstvo govorio je Dušan Milovanović, autor emisije „Priče sa Atosa“.

Život Svetog Save

Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje i Ane, rođen je oko 1174. godine. Sa starijom braćom, Stefanom i Vukanom, na dvoru u Rasu, dobio je izvanredno obrazovanje. Od rane mladosti pokazivao je ljubav prema knjizi. Već u petnaestoj godini otac mu je dao na upravljanje Humsku oblast, između Neretve i Dubrovnika. Kao vladar bio je krotak, blag i ljubazan prema svima. Pomagao je sirotinji, kao retko ko drugi. Posebno je poštovao monahe.

Međutim, težeći savršenijem životu, mladi Rastko je napustio roditeljski dom i otišao u Svetu Goru. U osamnaestoj godini života primio je monaški čin i dobio ime Sava. Stefan Nemanja, koji je monahu Savi slao bogatu materijalnu pomoć za svetogorske manastire, zamonašio se, pošto je predao presto sinu Stefanu. Kao monah Simeon, pridružio se najmlađem sinu u manastiru Vatopedu. Oni su, zatim, obnovili napušteni i opustošeni manastir Hilandar.

Posle četrnaest godina, tačnije 1207. godine, sa moštima Svetog Simeona Mirotočivog, Sava – sada u činu arhimandrita – vraća se u Srbiju i u manastiru Studenici, očevoj zadužbini, miri oko vlasti zavađenu braću Stefana i Vukana. Potom radi na crkvenom i kulturnom prosvećivanju srpskog naroda i osniva eparhije. U svojoj ličnosti je objedinio prosvetitelja, duhovnika, državnika i učitelja.

Na praznik Uspenja Presvete Bogorodice, 15. avgusta 1219. godine, u Nikeji patrijarh Manojlo Saranten, uz saglasnost cara Teodora I Laskarisa hrotoniše Savu za prvog srpskog arhiepiskopa. Od tada je Srpska Pravoslavna Crkva autokefalna, sa blagoslovom da srpski arhiepiskopi mogu da primaju posvećenje od sabora svojih episkopa. U Srbiji podiže mnoge crkve, manastire i škole.

Godine 1234. Sveti Sava kreće na svoje drugo putovanje u Svetu Zemlju. Prilikom povratka sa pokloničkog putovanja, upokojio se u Bugarskoj, u Trnovu, na Bogojavljenje 14. januara 1235. godine. Kralj Vladislav je, 1237. godine, uz najviše crkveno-državne počasti preneo mošti svetitelja Save u manastir Mileševu.

Prisustvo njegovih svetih moštiju imalo je za svakog Srbina izuzetan duhovni, ali i politički značaj, a naročito u vreme turskog ropstva. Ni jedna ličnost kod Srba nije toliko utkana u svest i biće naroda kao ličnost Svetoga Save. Primer za to su ustanici u Banatu sa kraja XVI veka, na čelu sa vršačkim vladikom Teodorom. Na ustaničkom barjaku bila je izvezena ikona Svetog Save. Srbi su ustali protiv tiranije turskih vlasti, ali je ubrzo usledila odmazda. Godine 1594. na Vračaru u Beogradu, Sinan paša je na lomači spalio Savine svete mošti. Predanje kaže da su dim i pepeo sa te lomače razvejali oganj blagodati Hristove u sve srpske zemlje i u sve srpske duše. Zbog toga mu Srbi, ne samo u srpskim zemljama, nego i širom sveta, podigoše mnoge svete hramove. Sada, upravo na mestu na kome su spaljene njegove svete mošti, Srbi sa svih svetskih meridijana dovršavaju najveći, veličanstveni – Spomen-hram Svetog Save.